Aleksinac 03.09.2015 Dušan Stevanović,
Tačno je da u Aleksincu još uvek nema izbeglica, bar ne ovih crnoputih što idu iz Iraka i Sirije i da aleksinačka kasarna zvrji prazna.
Zato smo odlučili da odemo do mađarske granice i porazgovaramo sa izbeglicama.
Foto: D.Stevanović
Zašto ne bi smo otišli i do mađarske granice, da se upoznamo sa migrantima.
Hteli smo da pešačimo s njima, pričamo o njihovim mukama, da zajedno sa njima pređemo tu žicu, koju su i njima i nama postavili neki „veliki“.
Tako je i bilo… Pričali smo, razgovarali… Niko nas nije dirao… Lale, ko lale. Boli ih uvo za sve…
Samo nemoj da im diraš šunku i kulen, a baš ih briga s kim im je sosa otišla u kukuruz.
Kada smo došli do te famozne bodljikave žice ili kako je zovu“ zid“ prema Madjarskoj , Adnan reče, ja ću prvi, Mehmed ode drugi. Kada sam i ja hteo da se protnem između žice, vojnici rekoše STOJ.
Rekoh, zašto ja ne mogu, a oni mogu. Pa, oni su crnoputi iz Sirije i Iraka, a vidiš, ti, koliko si beo. Ti si Srbin i za tebe ovo ne važi. Odade me seda kosa, a stvarno sam i čist Srbin. Pa, ko mi je kriv…
Pitah ja, uz put, ove crnopute (Mija Kulić ih zove i „dimljenim“ Srbima, u emisiji Cirkus M), zašto beže.
Pa, od rata, brate, bombardovanja, kažu. Razumem vas u potpunosti, rekoh, i mi smo to preturili preko glave. Čuli smo i mi za vas i vi ste prošli kao i mi, rekoše…
A, zašto i vi Srbi ne pođete s nama?
Potapšah ih po ramenu i rekoh. Samo vi kratite put, a mi će, već negde, da vas stignemo…
