Često smo gladni. Kad ustanemo ujutru, dešava se da nema šta da se jede. Boli me stomak, ali istrpim. Najviše volim da jedem meso, tražim od mame i tate, ali kažu – nema. Nije to najstrašnije. Uveče kad legnem da spavam, plašim se da se kuća ne sruši na nas…
Ovim rečima osmogodišnji Marko Petrović iz Žitkovca kod Aleksinca opisuje tragične razmere siromaštva u kojem odrasta sa bratom Milošem (6) i sestrama Marijom (14), Miljanom (13) i Ksenijom (2). Petoro dece živi sa roditeljima Sašom Petrovićem (48) i Bojanom Miladinović (40) u trošnoj čatmari od blata i pruća, staroj više od 100 godina, čije trule grede prete da se obruše svakog trena. Detinjstvo im protiče u kući bez kupatila, toaleta, tekuće vode, bojlera, frižidera, bez ijedne igračke, u poklonjenoj garderobi i teškoj oskudici. Zbog duga od 8.000 dinara koji nisu imali da plate, struju nisu imali više od dve godine, tako da je mali Marko upaljenu sijalicu prvi put video sa godinu i po dana.
„Nikada frižider nismo imali“
Kada govore o svom siromaštvu, deca počinju tiho da plaču. Prvo najstarija Marija, odlična učenica VIII razreda OŠ „Vuk Karadžić“ u Žitkovcu i dete za primer u svakom pogledu, a potom, krijući suze, oči rukama pokrivaju i njena mlađa braća i sestre.
– Najteže mi pada što se kuća ruši, kad-tad će pasti na nas jer je mnogo stara. Nemamo kupatilo, pa zimi za kupanje grejemo vodu na šporetu, a leti je zagrevamo u flašama na suncu. Koristimo poljski toalet a imamo samo jednu česmu u dvorištu, odakle uzimamo vodu za kuvanje i pranje. Od kada sam se rodila, nikada frižider nismo imali. Leti nemamo gde da čuvamo hranu da se ne pokvari. Dešava se da smo gladni. Ja sam se jednom zbog gladi i sunca onesvestila dok sam se igrala u dvorištu kuće. Sagla sam se da uberem cvet, i odjednom mi se sve zamračilo pred očima. Dok sam bila mala, odem kod druge dece pa posle plačem kad dođem kući jer mi nemamo ništa od toga što imaju oni. Sada retko i idem jer nemam gde da pozovem drugarice – priča Marija.
Ona uprkos ekstremno teškim uslovima života, u dnevniku ima sve petice.
Izvor Blic.rs , Autor Branko Janaćković
