POMOZIMO KOŠARKAŠKOJ LEGENDI SLADJANU STOJKOVIĆU

Apel iz Tuzle: Pomozimo Slađanu Stojkoviću

Autor: mondo.ba,aleksinac.biz

Nekadašnjem srpskom košarkašu, Slađanu Stojkoviću, potrebna sredstva za operaciju u inostranstvu

Tuzlanska Sloboda je na klupskoj Skupštini odlučila da sav prihod od prodaje ulaznica za poredstojeću utakmicu protiv Mladosti iz Mrkonjić Grada u 12. kolu „Lige 10“ Bosne i Hercegovine bude uplaćen za lečenje teško obolelog bivšeg košarkaša Slađana Stojkovića (52), potvrdio je prvi čovek Slobode Aid Berbić.

Stojković je karijeru završio 2007. u 42. godini baš u ekipi iz Tuzle, a u svojoj poslednjoj sezoni bio je prvi strelac i najbolji igrač šampionata Bosne i Hercegovine.

U karijeri je nastupao za čak 15 klubova, između ostalih, i za beogradski Radnički, Partizan, Borovicu, Zdravlje, Poloniju iz Varšave, mađarski Soproni i kiparsku Nikoziju.

Svi koji su u mogućnosti i žele da pomognu Stojkoviću, mogu to da uradite uplatom sredstava putem deviznog žiro računa.

BANCA INTESA BEOGRAD, Milentija Popovića, 7b 11070 Novi Beograd

SWIFT: DBDBRSBG

SLADJAN STOJKOVIC, Radenka Misevica 3A, Beograd

IBAN: RS35160513020226895061

Slađan Stojković, nekadašnji košarkaški as – Legenda o ubici koševa

| Izvor: Mozzart sport

Slađan Stojković (foto: Mozzart sport)

Košarku je počeo da igra u vreme kad je bilo teže izboriti mesto u petorci neke drugoligaške ekipe, nego ubosti „trinaesticu“ na Sportskoj prognozi. Slađan Stojković, jedan od najboljih šutera u istoriji srpske košarke, nije rođen u Čačku i nije prao ruke u Moravi, ali je po svemu sudeći kao klinac „namagnetisao šake“ negde tamo po Aleksinačkom Rudniku.

Igrajući za 15 klubova, što kod nas, što u inostranstvu, Slađan Stojković je koševe protivnika zatrpavao pune 23 sezone. Karijeru je počeo u velikom stilu, kada je kao 16-godišnji golobradi momčić ubacio jednom seniorskom timu 72 poena, a okončao ju je na glamurozno kada je u 42. godini života, kao igrač tuzlanske Slobode, bio najbolji strelac i najbolji igrač šampionata BiH!

Otkako je spakovao pinkle i napustio Tuzlu, grad u kojem se proslavio i to posle tri godine provedene na funkciji sportskog direktora, Slađan uživa u zemunskom „porodičnom reketu“, okružen sa tri dame – suprugom Tanjom i kćerkama Jovanom (21) i Lenom (6,5). Na početku razgovora, „ubica koševa“ se prisetio ranog detinjstva i odrastanja u Aleksinačkom Rudniku…

– Kao dete sam bio talentovan za više sportova. Fudbal sam strašno igrao, čak sam osvajao neke prvomajske turnire u malom fudbalu. Ljudi iz FK Rudar iz Aleksinačkog Rudnika molili su me da igram za njih. Ipak, nekako mi je košarka bila najdraža. Otac mi je na jednu lipu ispred zgrade zakucao obruč od bureta i tu sam prvi put ubacio loptu u koš. Imao sam nekih osam ili devet godina – kaže Slađan Stojković Stole na početku razgovora za MOZZART Sport.

Kada si stekao svest o svom basketaškom umeću?

– Vrlo rano, još kao klinac. Kada smo neke bezvezne lopte i krpenjače ubacivali u koš primetio sam da to radim mnogo bolje od ostale dece. Vremenom sam osećaj za šut sve više razvijao. Rodiš se valjda s tim talentom, imaš nešto u prstima!

Da li te je zvao neko iz KK Partizan Aleksinački Rudnk ili si sam otišao u dvoranu?

– U to vreme su bile aktuelne razne sekcije u školi i ja sam izabrao košarkašku. U stvari, više je to bilo pod okriljem DTV Partizan (Društvo za telesno vaspitanje, prim.aut.), kako se to nekad zvalo.

Je l’ se odmah videlo da ćeš biti majstor?

– Nije to moglo baš odmah da se vidi, ali je činjenica da sam odskakao od vršnjaka. O tome najbolje govori podatak da nijednu utakmicu nisam odigrao za mlađe selekcije, nego sam odmah debitovao za prvi tim, praktično sa 14 godina. Uostalom, tada nisu ni postojala takmičenja u okviru mlađih kategorija.

Sećaš li se prvog postignutog koša?

– Joj, ne sećam se… Sigurno su bila slobodna bacanja ili sam položio loptu posle kontre, a-ha-ha…

Pod kojim okolnostima si obukao dres Radničkog s Crvenog krsta?

– U prvom razredu gimnazije sam bio glavni igrač u ekipi i davao sam po 20, 30, pa 40… Na jednom meču sam prebacio normu i ubacio 72 poena. Samo da podsetim da u to vreme nije bilo trojki! Primetio je moj talenat čuveni Špile Tometić iz Leskovca i on mi je najviše pomogao da se nađem u Beogradu. Zvao je Dugog Damjanovića, takođe Leskovčanina i rekao mu da postoji dete koje daje mnogo poena. Ubrzo su me iz Radničkog pozvali na probu i to je to.

Verovatno ti nije bilo lako kad si kao klinac stigao u prestonicu?

– Krasila me, srećom, moć dobre prilagodljivosti i dobre procene svake situacije. Uglavnom, bio sam dve nedelje na probi, tokom kojih sam samo čekao da me puste da pokažem šta znam. I da se nije odigrao taj famozni međunarodni turnir u Smederevu, na kojem sam briljirao, sigurno bih se vratio u moj Aleksinački Rudnik. Jeste da čovek sve što radi mora da zna, međutim, sreća je bitan faktor, bez obzira na sve.

Odakle ti inspiracija da dres Krstaša osam sezona nosiš sa istim žarom?

– U vreme stare Jugoslavije nisi mogao da pređeš u drugi klub ako ti matični klub to ne dozvoli. Osim toga, SD Radnički je tada bilo jedno od najjačih u zemlji i nisu mi dozvolili da pređem u Partizan. Dragan Kićanović je bio direktor crno-belih, želeo je da me angažuje, ali džaba. Na kraju sam postao član Partizana, pošto sam prvo kao igrač tuzlanske Slobode Dite bio najbolji strelac šampionata stare Juge i jedan od najboljih igrača u prvenstvu u godini kada je Partizan postao prvak Evrope.

U kakvom sećanju su ti ostali ti dani u Partizanu?

– Na kraju sezone u Tuzli imao sam mnogo inostranih ponuda. Iz Španije, Italije, Grčke, Izraela, odakle sve ne. Partizan je osvojio Evroligu, Đorđević i Danilović su otišli u inostranstvo i moj rezon je bio da dođem i odigram nekoliko sezona na evropskoj sceni i onda odem preko. E onda su nam uveli sankcije i niti sam video evropsku scenu, niti sam otišao na Olimpijske igre u Barselonu, jer sam bio među ozbiljnim kandidatima za tu reprezentaciju.

Kako si preživeo te dane?

– Kao i svi drugi, jer nije samo meni bilo teško. Pomirio sam se sa sudbinom i nastavio da treniram i igram po starom. Moj razvojni put nije prošao kako je trebalo, s obzirom na igrački potencijal. Ipak, ne žalim se ni na ovo kako sam prošao.

Igrao si tokom karijere u 15 domaćih i inostranih klubova. Na osnovu čega se birao sredinu?

– Klubove sam birao po kriterijumu ko ponudi više para, a-ha-ha…

Jesi li imao kakva loša iskustva s poslodavcima? Je l’ ti neko ostao „kratak“?

foto: Mozzart sport

– U to vreme nije bilo menadžera, niti advokata, niti su klubovi pristajali s nekim da pregovaraju na taj način. Jednostavno, nekog predsednika ili direktora kluba silno bih uvredio ako bih doveo advokata, makar čisto da iskontroliše ugovor. Sve je bilo na obraz, čast i poštenje. Mada je i tu bilo poprilično prevara, tipa neisplaćenih ugovora i slično. Na moju sreću, takve stvari mi se nisu često događale.

Gde ti je bilo najlepše? Gde si igrao najbolju košarku?

– Svuda mi je bilo dobro, jer su me svi dobro prihvatali od starta. Uvek sam ostavljao lep trag za sobom i u svakoj zemlji sam stekao prijatelje. Najbolje partije sam prikazivao kod nas – Radnički, Sloboda Dita, Partizan i Borovica. Ona Borovica, kada smo igrali finale plej-ofa i imali ekipu sa Sretenovićem, Dragutinovićem, Lisicom, Lukovićem, Pokrajcem, Radetom Milutinovićem. U tom periodu sam bio tri puta prvi strelac prvenstva. U inostranstvu nešto nisam imao sreće. Na primer, nedugo po dolasku u Poljsku doživeo sam povredu, prvu u životu. Za 13 sezona pre toga nikad zvaničnu utakmicu nisam propustio.

Znači li to da si sportski živeo?

– Nije da sam baš sportski živeo, ali sam uvek bio fizički superspreman. Iz tog razloga su me treneri voleli, jer sam bio glavni igrač, a vukao sam i na treninzima i utakmicama kao konj. Pored toga, pravio sam i održavao sjajnu atmosferu i reagovao kad primetim da je kod pojedinaca disciplina popustila. Pravičan sam bio i svakom bih skrenuo pažnju kad primetim da ne radi kako treba. Za mene je trening bio isto kao finale plej-ofa. Taj pobednički nerv ili imaš ili nemaš.

Uvek sam igrao isto. I kad sam imao 18 i 42 godine, kada sam kao igrač Slobode iz Tuzle proglašen za najboljeg aktera šampionata BIH. Kasnije sam bio direktor Slobode i kad odemo na meč sa Igokeom, čim me vidi, Milorad Dodik me odmah pita: „Igraš li još?!“ Opusti se tek kad mu kažem da se ne boji, pošto više ne igram, a-ha-ha…

Važio si i za velikog šminkera na terenu, zbog znojnica i traka za kosu. Jesi li ih oduvek nosio?

– Nisam, tek kasnije, kad sam pustio kosu. Za te trake „kriva“ je moja supruga Tanja koja ih je osmislila i kreirala, da bih imao bolji pregled igre, a-ha-ha…

Jesi li se dugo lomio da li da odigraš još jednu sezonu?

– Jesam, kako nisam, mogao sam da igram još, ali sam smogao snage da se povučem s parketa. Odmah sam postavljen za direktora Slobode i na tom mestu sam bio tri godine, kada smo uradili dosta toga za tuzlansku košarku.

U kojoj meri posle odlaska u penziju pratiš košarkaška zbivanja?

– Gledam Evroligu u kojoj ima šta da se vidi, ima dobrih utakmica, a ovu Jadransku sam skoro precrtao.

Šta misliš o budućnosti srpske reprezentacije?

– Uopšte ne mogu da shvatim kako mi kao zemlja košarke ne možemo da stvorimo nove Kićanoviće, Đorđeviće, Daniloviće!?

Možda nemamo kvalitetne trenere?

– Ima dosta i do toga, pošto je dosta odličnih stručnjaka otišlo u inostranstvo i nikad se nisu vratili. Danas je malo pravih trenera koji rade u Srbiji. Evo, da pogledamo Prvu ligu. Osim Boška Đokića, koji je mnogo, mnogo dobar trener i čudi me njegovo bitisanje samo u Srbiji, Olivera Popovića, s kojim sam radio u Vršcu, i Gagija Nikolića nešto neke druge kvalitetne trenere ne vidim. Nekad su naši stručnjaci bili mnogo posvećeniji košarci. Sećam se da je sada pokojni Piva Ivković imao u ono vreme, osamdesetih godina, kasete sa NBA utakmicama. Čovek je bio vizionar. O profesoru Aci Nikoliću, trenerčini, da i ne govorim. Oni kad ti nešto pričaju, oči odmah iskolačiš!

Kao vrhunskog šutera, morali su stalno da te udvajaju. Kako si uspevao da nadskočiš barikade i zatrpavaš koš?

– I ne samo da su me udvajali, nego je bilo i utrajanja! S tim sam navikao da se borim još kao klinac u mom Aleksinačkom Rudniku. Veći mi je bio problem kad slučajno ostanem sam na šutu za tri poena. Iako imam tri sekunde da se namestim, obično taj šut promašim.

SUPRUGA TANJA MAJSTOR ZA TORTE

Kako si ušao u biznis sa slatkišima?

– Moja supruga Tanja je modni kreator za kožu i obuću, vrlo je svestrana i nema šta ne može s rukama da napravi. Od presvlačenja nameštaja, kreiranja nameštaja, do kuvanja i pravljenja torti i kolača. Kad bi za dečiji rođendan napravila tortu, komšije bi se oduševile i prvom prilikom je molile da napravi i njima istu takvu. Vremenom smo došli na ideju da registrujemo radionicu za izradu torti i slatkiša koju smo nazvali „Čokoladne zvezde“! Time se bavimo od 2007. godine i to vrlo uspešno. Tajna je u vrhunskim materijalima koje koristimo. Prava je čokolada, pravi je margarin i sve ostalo što još ide.

Piše: Milorad Plazinić

Izvor:

.