Piše Slobodan Petrović , Foto Hadži Miodrag Miladinovi ( arhiva )
Nesreća se 17. novembra 1989, na koti 445 u severnom reviru jame „Morava“, dogodila u minut do podneva, a od 178 kamarata prve smene njih 90 se nije vratilo sa dubine od 700 metara ispod površine zemlje. Stradali su od požara, koji je izbio kada su četvorica njihovih kolega aparatom za autogeno zavarivanje sekli deo gvozdene podgrade…
Nesreća je, sada je već izvesno, označila i kraj Aleksinačkog rudnika, iako su – kako se procenjivalo – rezerve premašivale 30 miliona tona mrkog uglja, jednog od najkvalitetnijih u Srbiji.
Mnoge kuće u kojima su živele porodice nastradalih rudara su ostale puste, a od nekada živahnog rudarskog mesta je po zatvaranju ugljenokopa sa šest jama, u kojima je 1989. radilo oko 5.000 kamarata, ostalo je samo zapušteno naselje – bez perspektive i sa željom ovdašnjih žitelja da ga napuste…
Ova nesreća nije bila samo početak kraja rudnika,već i ratova koji će uslediti i raspada Jugoslavije,a i početak gašenja Aleksinca.
