Izvor Niške vesti : Autor Violeta Milićević
Niš je imao plejadu odličnih boksera, bili su i šampioni Jugoslavije, a dosta je boksera i činilo reprezentaciju. Slobodan Cobi Pavlović, bokserska legenda, sa oko 400 mečeva, mnogo trofeja olimpijada u Los Andjelesu i priznanja koja se pamte.
Nije bilo teško izabrati sport kojim će da se bavi. Još kao klinac bio je temperamentan, voleo je da bude u centru pažnje. Rođen u Aleksincu, tamo je započeo boksersku karijeru, u BK „Rudar“. Tada je imao 15 godina.
„Pod vođstvom trenera Branka Mojsilovića, već u 17-oj godini sam počeo da nastupam u prvoj ekipi, sa 19 imao sam prve mečeve u reprezentaciji. Prvi reprezentativni meč je bio u Francuskoj na Prvenstvu Evrope, gde sam bio rezerva tadašnjem šampinu stare Jugoslavije Bratislavu Ristiću“, priseća se ovaj proslavljeni bokser.
U Aleksincu je boksovao do 1983. godine, kada dolazi u Niš u BK Radnički i odmah osvaja zlatnu rukavicu u meču sa Milivojem Labudovićem i postaje prvi niški bokser koji je Nišu doneo najveće priznanje. Sledio je odlazak na Olimpiske igre, a po povratku sa Olimpijade boksovao je na Balkanskom šampionatu u Rumuniji gde je osvojio zlato i proglašen je za najboljeg boksera. Drugu zlatnu rukavicu osvojio je 1987. godine.
„Na Olimpijadi sam stigao do četvrtit finala, gde gubim rezultatom 3:2 protiv Južne Koreje i ostajem bez medalje. Odmah zatim odlazim na Balkanski šampionat u Brailu i tu postajem prvak Balkana. Nakon toga turniri su se ređali, ali i medalje. Već 1985. osvajam oskar oslobođenja Beograda u finalu sa Rusem, zatim 1986. takođe beogradski pobednik, 1987. osvajam drugu zlatnu rukavicu“, rekao je Cobi Pavlović Niškim Vestima.
U nastavku mnogo kvalitetnih mečeva, mnogo uspeha i bokserskih imena koja se i danas pamte. Vremenom Radnički je počeo da tone, a Slobodan Pavlović karijeru nastavlja u drugim klubovima. Bio je u Loznici, šabčkoj Mačvi jednu sezonu i u Radničkom iz Kragujevca gde je završio karijeru. Posle mnogo trofeja u amaterskom boksu rodila se želja za prelazak u profesionalce. To i ostvaruje 1992. godine.
„Par mečeva sam boksovao kao profesionalac, a onda i završavam karijeru“, ističe Pavlović.
Priseća se vremena kada je sport u tadašnjoj Jugoslaviji bio u ekspanziji. Ne samo boks, i drugi sportovi su bili u ekspanziji. Hala Čair je bila puna kada bi se održavali boks mečevi, to je bio dodatni podstrekt da se bude bolji.
„Popularnost boksa je počela da se vraća. Ovaj sport su upropastile nove borilačke veštine, kao što su K1, ultimat-fajt, kik boks. Nadamo se da će doći drugo vreme“.
Za njega kažu da je neporažen, mali je broj mečeva koji je izgubio. Imao je i tu čast da ga na Olimpijskim igrama gleda legendarni Muhamed Ali. Najteži meč u karijeri mu je bio protiv svetskog prvaka Garsija, na Inter kupu, a to su zapravo bile kvalifikacije za Olimpijske igre u Los Anđelesu.
„Njega sam dva puta obarao, tako da me je taj meč plasirao na Olimpijske igre. Boksovao sam i protiv naših velikih imena, Mirka Puzovića, Milivoja Labudovića, Bratislava Ristića, Mirka Puzovića i protiv drugih koji su važili za dobre evropske i svetske boksere“, govori Cobi Pavlović.
Još uvek je u sportu, kažu da bi mnoge i danas pobedio u ringu. Veštinu danas prenosi na mlade u svom klubu, ali i u klubu „Rudar“ u Aleksincu, klubu u kojem je kako kaže prvu abecedu boksa naučio. Boks je kanalisao njegov karakter, pa danas predlaže mladima da se bave sportom, bilo kojim, ipak sala čoveka oplemenjuje.
„Boks je jedini sport gde se ne gubi, ako ne dobijete novac, onda ćete batine da dobijete“, zaključio je ovaj legendarni bokser u intervjuu za Niške Vesti.
