Пише Србобран Матић

КАД У ЉУБАВИ ОСТАНЕ БЕЗ БРАЧНЕ ПОЛОВИНЕ,

НЕКА ЖЕНА И ТУГА СЕ БАШ УОРТАЧЕ.

У ТУЗИ И ЖАЛУ ОНА ПРОВОДИ ДАНЕ.

И КАМЕН НА ЗЕМЉИ И БОГ НА НЕБУ ПЛАЧЕ.

НА ГРОБЉУ ПОЧНЕ ПРВО ДА УЗДИШЕ ЈАЧЕ,

ПА НАСТАВИ ЉУБАВ ДА ОПЛАКУЈЕ,

БОЉЕ ШТО ТО РАДЕ И НАРИКАЧЕ.

СВАКО КО ЈЕ ПРИСУТАН, ТАЈ ПЛАЧ ДА ЧУЈЕ.

КАД СЕ ОБЛАЧИ, ТО ЈЕ СВЕ ЦРНО СТРОГО

И КАЛУЂЕРИЦЕ ДА ЈОЈ ЗАВИДЕ.

ТО ЈЕ ДОКАЗ, ДА ЈЕ МУЖА ВОЛЕЛА МНОГО.

ДА СЕ УВЕРЕ ПОЗНАНИЦИ, КАД ЈЕ ВИДЕ.

НА ГРОБЉУ, УПЛАКАНУ, НЕ МОГУ ДА ЈЕ СМИРЕ.

ОНА НИШТА НЕ РАДИ НА БРЗИНУ.

СУЗА ЗА СУЗОМ, ИЗ ЊЕ ИЗВИРЕ,

КАО ДА ОДВРЋЕШ СЛАВИНУ.

НА ЉУБАВ, НИКАД ОНА НЕ СТАВЉА КАТАНАЦ,

ОД РОЂЕЊА, ДО КРАЈА СВОГА ВЕКА.

У  МАСИ, НА ГРОБЉУ, НЕУПАДЉИВО, КАО СТРАНАЦ,

ЗЛАТНА РЕЗЕРВА, ЊУ ЧЕКА.

ДОМОЋИ ЋЕ СЕ И ЊЕГОВОГ СТАНА.

ДАВНО ЈЕ ТА РЕЗЕРВА У ПРИЧИ.

САМО ДА МУЖУ ОСТАВИ ГОДИНУ ДАНА

И ОДМАХ ЋЕ ДА ГА ОЗВАНИЧИ.

БОГУ СЕ ОНА У ЦРКВИ ПОМОЛ , ДА ЈОЈ ОПРОСТИ.

СВАКОЈ ЋЕ ДРУГОЈ СЛУЖИТИ СВРСИ.

САМО НЕЋЕ МОЋИ ЦЕЛУ ГОДИНУ ДА ПОСТИ.

МОРАЋЕ РАНИЈЕ ДА ПРОМРСИ.

У МАСИ, ОНА ГЛУМИ ТУГУ БЕЗГРАНИЧНО,

КАО ДОКАЗ ДА ЈЕ ПРЕМА БИВШЕМ ИМАЛА ПОШТОВАЊЕ.

А КАД ЈЕ САМА, СА СОБОМ ЛИЧНО,

ИЗ УЦВЕЉЕНОГ, ПРЕЛАЗИ У РАДОСНО СТАЊЕ.

ПРОШЛА ЈЕ ГОДИНА, КО ДЛАНОМ О ДЛАН.

СА СЕБЕ ЈЕ ЈАДНА СКИНУЛО СВО ЦРНИЛО.

ПРЕСЕЛИЛА СЕ КОД НОВОГ ДАСЕ У СТАН.

ТУГУ ДА СКИДА, ПОТРЕБЕ НИЈЕ БИЛО.

ШТО ДУШОМ ЖАЛЕ И ОНЕ РЕТКЕ, ПОСТОЈЕ.

НА ОВАКВУ ГЛУМИЦУ, БАШ СВЕ НЕ ЛИЧЕ.

НЕКА СЕ ПРОНАЂУ, ОГРАДЕ И ИЗДВОЈЕ,

ЈЕР НИСУ ИЗ ОВЕ ПРИЧЕ.