Пише Србобран Матић

 

НЕКАД НОН СТОП, НЕКАД НА СМЕНУ,

УВЕК СМО ГИНУЛИ –  ПО СВАКУ ЦЕНУ.

ДО КРАЈА СЛОБОДИ СЛУЖИ.

ПО СВАКУ ЦЕНУ ПОЛОЖАЈ ДРЖИ.

НЕ ДАВАЈТЕ НИКАКВУ ЦЕНУ СВОМЕ ЖИВОТУ.

ПО СВАКУ ЦЕНУ – ДРЖИТЕ КОТУ.

УЋИ ЋЕТЕ У АНАЛЕ.

ПАМТЕ СЕ САМО ОСОБЕ ПАЛЕ.

У ОБА ПРАВЦА СМРТ ПРЕТИ.

НАРЕДБА ЈЕ – МОРА СЕ МРЕТИ.

ШАНСЕ ИМ НИСУ ДАЛИ.

УНАПРЕД СУ ИХ ПРЕЦРТАЛИ.

ОНИ, ЧИЈЕ СУ ГЛАВЕ ПРАЗНЕ,

УВЕК УЂУ У ПОГОДБЕ РАЗНЕ.

ПО СВАКУ ЦЕНУ, ЖИВОТ НАЈМАЊЕ ВРЕДИ.

ЗА ЊЕГА НЕ МОРА ДА СЕ ШТЕДИ.

САМО У ЈЕДАН БРОЈ СТАЈЕ

И У БЕСЦЕЊЕ СЕ ПРОДАЈЕ.

ТУ РАЗУМ НЕ ЦАРУЈЕ,

ГОРИ КАД ТИ КОМАНДУЈЕ.

ЗБОГ ТЕ КОМАНДЕ, ЈАСНО ЈЕ СВИМА,

ЗАШТО НАС ДАНАС ОВОЛКО ИМА.

КО ДА ЈЕ ЖИВОТ ЈЕДАН ТРЕПТАЈ САМО,

ДАЈЕМО ГА У БЕСЦЕЊЕ ИЛИ ПОКЛАЊАМО.

ЦЕО СВЕТ СЕ О КОНЦУ ВРТИ,

ЗБОГ ТЕ ФАМОЗНЕ ПРОМОЦИЈЕ СМРТИ.

КАКО ИДЕМО КА НОВОМ ПОКОЛЕЊУ,

СМРТ ЈЕ СВЕ ВИШЕ НА АКЦИЈИ, РАСПРОДАЈИ И СНИЖЕЊУ.

КАКО ДА НЕ ПОЛАЗИМО ОД НУЛЕ,

КАД НАМ ОД ГЛАВА ЗИДАЈУ КУЛЕ.

КОМАНДА УВЕК СУДИ,

ДА ИМА СВЕ МАЊЕ ЉУДИ.

ДА КОМАНДУЈЕ ВРХ ИМА СВРХУ,

АЛИ ВРХ НИЈЕ УВЕК НА ВРХУ.

ТРЕБА У КОМАНДИ ТРАЖИТИ ДЛАКУ,

АКО ВРХ НА ВРХ ДОЂЕ – ПО ЦЕНУ СВАКУ.

ТРЕБЉЕЊЕ ЈЕ ДУЖНОСТ СВЕТА.

У СЕЛУ СВИ ИМАЈУ РЕШЕТА.

ДОК ВАЖАН ПРОЦЕС ТРАЈЕ,

ОТПАД ОДЛАЗИ, ПАСУЉ ОСТАЈЕ.

 

НИКО ЗА МИСЛИ ВИШЕ НЕ МАРИ.

ТРЕБИМО МИ САМО СИТНЕ СТВАРИ.

КАДА ДО РЕШЕТА КРУПНА СТВАР ДОЂЕ,

ВИШЕ КРОЗ ЊЕГА НЕ МОЖЕ НИ ДА ПРОЂЕ.

УЗИМА СЕ КАО ЦРКВЕНО СЛОВО

И ПРИМА ЗДРАВО ЗА ГОТОВО.

ВРХ БРЗО ПРИХВАТИ СЛАВУ,

САГОРИ МИСЛИ, УСИЈА ГЛАВУ.

А ОДЛУКА СЕ ДОНОСИ ПРАВА,

САМО КАДА ЈЕ ХЛАДНА ГЛАВА.

НАШЕ СУ БИЛЕ КОМАНДИ ГЛАДНЕ,

СВЕ ДРУГО, САМО НЕ ХЛАДНЕ.

СЛОБОДУ СУ НАМ БЕЗ КРВИ НУДИЛИ,

А МИ СМО САМИ СЕБИ СУДИЛИ.

МОГЛИ СМО ЈЕ ДОБИТИ НА НАЧИН ЛАКИ,

А МИ СМО СЕ УБИЈАЛИ, ЗА СЛУЧАЈ СВАКИ.

МАЊА ЈЕ, НАВОДНО, УЛОГА ЊЕНА,

АКО НИЈЕ ЦРВЕНА.

КАО ДА СЕ СЛОБОДА ЛАКШЕ МРВИ,

АКО НИЈЕ САЧИЊЕНА ОД КАПИ КРВИ.

ТУЂИХ ЖИВОТА НАЈВЕЋИ ДОНАТОРИ,

СУ УВЕК НАЈБОЉИ ПРОВОКАТОРИ.

НИШТА НИСМО ИМАЛИ У ГЛАВИ.

ТАМАНИЛИ СМО СЕ, КАО МРАВИ.

УСИЈАНЕ ГЛАВЕ ВЛАДАЈУ,

А ХЛАДНЕ, НА ЖАЛОСТ, ПАДАЈУ.

ПОМЕШАЛИ СМО СТВАРИ СКРОЗ.

ПРСТ ЈЕ ЗА ЧЕЛО, А НЕ ЗА ОРОЗ.

КАД ЋЕМО КОНАЧНО ДА ИЗМИСЛИМО,

ДА ПО СВАКУ ЦЕНУ И МИСЛИМО?

ДА ЋУТИМО И РАЗМИШЉАМО ГЛАСНО,

АКО ЗА ТО ВЕЋ НИЈЕ КАСНО.

САМО ДА НЕ ДОЂЕ ТАКВО ДНО,

ДА НЕЋЕ ИМАТИ ДА МИСЛИ КО.