Piše : Nova.rs , Ana Marković autor , foto privatna arhiva
“Podarila mi je novi život i kao da me je ponovo rodila!”, u razgovoru za Nova.rs uz suze radosnice priča Violeta Đurić (37), iz Aleksinca, kojoj je mama Zlatica Miletić (66), donirala bubreg, a operacija je 5. jula uspešno obavljena u Univerzitetskom kliničkom centru (UKC) Niš, nakon koje su lekari saopštili da se presađeni organ bez ikakvih komplikacija primio u telu pacijentkinje.
Pre tri godine Violetin svet se promenio. Tada su krenuli veliki bolovi i umor, sa kojima se teško borila, toliko da je jedva mogla da se kreće, a crna dijagnoza bila je – bubrežna insuficijencija, tačnije prestanak rada bubrega.
„Kada su počeli strašni bolovi, a i kada sam saznala za dijagnozu, moj život se okrenuo naopačke. Sve se promenilo. Ležala sam u bolnici neko vreme dok nisu uspostavili pravu dijagnozu. Do tada nikada nisam imala problema sa zdravljem i do danas mi nije jasno šta je uzrok bolesti. ‚Moj život na dijalizi‘, tako bi se mogao opisati u protekle tri godine. Dani su se pretvorili u razmišljanje o dijalizi, o tome kada treba da počne, kad da se završi, koliko je vremena prošlo od poslednje, sve je moralo biti urađeno na vreme, svaki dan na svaka četiri sata, pune tri godine. U pitanju je bila peritonealna dijaliza koju sam radila sama, kod kuće. To me je vezalo za kuću, je nisam smela biti odsutna, odnosno negde napolju, duže od četiri sata“, priča Violeta, koja je mama dve devojčice uzrasta 5 i 10 godina.
Violeta je morala da prestane da radi, a najteže joj je palo što svoje ćerkice nije mogla da nosi, niti da se sa njima igra i provodi slobodno vreme, kao u periodu pre nego što je bolest preuzela kontrolu nad njihovim životima.
„Nisam radila, bila sam uglavnom u kući, bavila se lečenjem. Deci sam objasnila zašto moram da radim dijalize, razumele su. Mlađa ćerka je bila tužna jer nisam mogla da je nosim, a to je najviše volela, ali su bile uz mene i davale mi snagu iz dana u dana, čini mi se nekad i iz sata u sat, a verujte, vreme najsporije prolazi čoveku dok je na dijalizi“, naglašava ova hrabra žena.
Kada su lekari saopštili da je transplantacija jedino i najbolje rešenje, mama Zlatica odmah je otišla da uradi nalaze.
“Pitala sam lekare, mogu li da pomognem i odgovorili su da moraju da urade razne analize, pa da procene. Kada su mi javili da mogu da joj dam bubreg, od mene nije bilo srećnije majke na svetu. Nikada nisam bila bolesna, niti išla kod lekara i ne sećam se kada sam poslednji put vadila krv. Međutim, sada su me ispitali i ustanovili da mogu da budem davalac. Na operaciju sam otišla uzdignute glave i samo sam mislila o svom detetu. Nisam bila uplašena, samo mi je bilo važno da ona živi i da bude dobro, jer od kada je bolest dijagnostikovana, tokom poslednje tri godine, bilo joj je mnogo teško. Nije mogla da izađe iz kuće, osim na par sati, prestala je da radi, a bolovi su bili najgori, jedva je hodala. Kada smo saznali od čega boluje, da joj bubrezi ne rade, nismo mogli sa tim da se pomirimo. Bili smo u šoku. Sada je dobro, sve je prošlo kako treba i jedva čekamo da se vrati kući i bude sa svojom porodicom kao nekad, a da na dijalize što pre zaboravi”, priča za Nova.rs Zlatica, Violetina majka, koja živi u selu Subotinac kod Aleksinca.
Violeta se, kaže, plašila kako će mama podneti operaciju.
„Kad je saznala da može da mi donira bureg, za nju nije bilo dileme, odmah je odlučila da se transplantacija što pre obavi. Mama je moja heroina, moj spasilac i moja radost. Dala mi je novi život, kao da me je ponovo rodila. Prvo smo primljene na Kliniku za nefrologiju krajem juna, a onda smo 4. jula prešle na Kliniku za kardiohirurgiju kod profesora Milića, gde su 5. uradili transplantaciju. Lekari su obavili neverovatan posao i doživotno ću im biti zahvalna. Najvažnije je da je mama dobro, otuštena je iz bolnice, a ja ću ostati još neko vreme da ležim jer moraju da prate situaciju. Misli o povratku kući daju mi snagu i radujem se konačno životu bez dijalize“, sa osmehom kaže Violeta.
https://www.youtube.com/watch?v=3dibW2_vkbw&t=53s
