V.novsti , Piše Dragan Vujičić

Kada je 1970. umro junak Prvog rata Dragutin Matić, rođen je Darko Đorđević, heroj poslednjih ratova. „Oko sokolovo“ Matića ovekovečio ruski fotograf Černov. Slika našeg junaka iz 1999. i u američkim kompjuterskim igrama.

DRAGUTIN Matić, „oko sokolovo“ sa Suve planine, umro je 1970. u rodnom selu. Kada su u Nišu čuli da je simbol srpske vojske iz Prvog rata bolestan, hteli su da po njega pošalju sanitetski helikopter, ali, bilo je kasno. Iste te godine, u Aleksincu, rođen je poručnik Darko Đorđević. Poreklom je sa Jastrepca, susedne planine. Isto kao Matić, i Đorđević je bio naš čelni izviđač, ali u ratovima devedesetih.

Matića je ovekovečio čuveni ruski fotograf Samson Černov, dopisnik lista „Novo vremja“, a planetarno je postao poznat posle izložbe u Njujorku 1916, gde je štampana razglednica s njegovim likom.

Darko Đorđević je „slavu poneo“ u aprilu 1999. godine, kada je uslikan na Kosmetu na položaju sa drugovima iz 72. specijalne brigade. Njegova fotografija na kojoj je sa snajperskom puškom, a koja je preko Rojtersovog servisa otišla u svet, štampana je u svim našim i najprestižnijim svetskim novinama u godini agresije, a posle toga su je prisvojile nebrojene vojske i specijalizvani vojni sajtovi na svim meridijanima.

Dragutin i Darko učestvovali su u po četiri rata. Dragutin je krenuo kao vojnik 1910, a u rodno selo se vratio 1919. kao kaplar. Darka je rat kao običnog vojnika zatekao 1990. u Rijeci, a skinuo je uniformu 2006. kao poručnik. Obojica su preživela teška ranjavanja, Dragutin na Gruništu u Makedoniji, a Darko negde kod Skelana u BiH. Posle višemesečnog bolničkog lečenja, oba čelna izviđača su se vratila u jednicu.

– Otišao sam na redovno odsluženje vojnog roka 1990. u Rijeku. Na prvi teren, kao vojni policajac, izašao sam sa kolegama posle „krvavog Uskrsa“ na Plitvicama 1991, a kardinalnom greškom mog generala, koji nije uvažio naš stav i izveštaj, zarobljen sam u Gospiću septembra iste godine. General je „imao reč“ Tihomira Oreškovića, tada zapovednika Gospića, da neće napasti vojnu kolonu koja dolazi u garnizon. Naravno, namamljeni smo u klopku. Tada su mi držali mačetu pod grlom. General je posle toga nesmetano odleteo helikopterom iz kasarne u blokadi, a nas, nekolicinu pratilaca, koji smo zarobljeni, Hrvati su pokušali da transportuju u Zagreb preko Rijeke – seća se Đorđević, u to vreme desetar.

Čin mlađeg vodnika je zaradio zbog uspešne organizacije bekstva vojnih policijaca u Rijeci. Njih nekolicinu, u civilu, redovnim autobusom iz Gospića su sprovodili, samo pištoljima naoružani vojnici ZNG. Zbog straha od vojske koja je i dalje kontrolisala teriotoriju, nisu se usudili da idu vozilima na kojim je bilo ispisano ZNG.

– Tada je Jadranska magistrala, jedini put od Gospića do Rijeke, bila još slobodna, pa se Hrvati nisu usuđivali da šalju vojne transporte. Mi smo videli taj strah kada su nas sprovodili i lako smo sa stražarima izašli na kraj. Rijeka je bila naš grad – objašnjava Đorđević.

Nesposobnost, a još više izdaja u jedinicama JNA, nisu pokolebali 21-godišnjaka. Po povratku u matičnu jedinicu napisao je službenu belešku, koja je direktno optuživala generala, tadašnjeg načelnika Štaba Riječkog korpusa. Potom se ceo njegov korpus preselio u Bileću, a on je stupio u profesionalni vojnički status.

Iz protivterorističke čete bataljona vojne policije Gardijske brigade prešao je u Bataljon za antiteroristička dejstva 72. specijalne u formiranju. Nakon rata na Kosovu našao se u Protivterorističkom odredu „Kobre“ u obezbeđenju visokih vojnih i civilnih rukovodilaca. Godine 2006, kao poručnik, ispraćen je u penziju sa Sabljom časti, dodeljenom od kolega.

– Nema veće vojničke časti! – s ponosom govori Darko.

O godinama kada je kao čeoni izviđač bio „vrh koplja“ naše vojske, Darko ne priča.

U stvari, sve je isto kao u vremena Dragutina Matića. Njega su opisivali kao čoveka koji je znao da se prikrade, prebroji neprijatelja i da se vrati.

– Da, on je bio, kažu, vrhunski strelac, a ja sam postavljen za prvog komandira snajperskog tima koji je u našoj vojsci formiran u Bataljonu vojne policije za protivteroristička dejstva 72. specijalne brigade – ukazuje poručnik.

Da je „slavan“, Dragutin Matić, junak iz Prvog rata, doznao je 1965, kada je izdata gramofonska ploča“Marš na Drinu“ sa njegovom slikom na omotu. Kostadinka Matić iz Niša, koja je poznavala izviđača, kupila je ploču i poslala je poštom u Kaletinac. Novine pišu da je Matić bio iznenađen i da nije znao ni za izložbu u Njujorku niti za druge štampane stvari iz Prvog rata koje nose njegovu sliku. Dragutin se 1919. vratio iz rata, da ore u svom selu – rata se zasitio.

Darko je svoju sliku, naravno, prepoznao još tokom agresije, ali je bio iznenađen kada je ona počela da se širi svetom munjevitom brzinom. Objavljena je od Japana, preko Irana, do Amerike i Kanade. Danas, recimo, kada otvorite ugledni američki vojni sajt „Taktikal operejšn“, u folderu gde govore o snajperistima, njegova slika je postavljena uz američku patriotsku pesmu.

– Jenkiji svakako nisu moja omiljena nacija – smeje se.